Raskršće
Raskršće
Raskršće.
Levo Planina, desno Reka.
Iza sve prošlo.
Ispred Ravnica.
Otresoh sa đona leve cokule nešto nalik glisti il mutantu crva, vratix prašnjavu pertlu pod uglom koji joj je bio namenjen, ispod članka što viri bezobrazno golo.
Nesmejah se u sebi, spremna za korak.
Odvažno, xrabro ko ŽenaJednoog, pripremam pažljivo taj iskorak u vremenu.
Osećam kako pod teretom onog što je ostalo iza, ovo ispred isijava, dok telo poslušno ne remeti pokret, misao ni osmex.
Usporavam udax da svežina rose probudi svaki nerv.
Od kada je ovo parče mutne vode u meni?!
Ova bremenita, crna Tišina?
Кoji je to vir pomutio tek izdanke žita što me u cikličnim razmacima vremena pritiskaju i guše?!
Кoji je to laxor dodira poremetio constantu u prevojima pogleda?
Međuprostor?
Il to GrobljeLjubavi što ko ozonske rupe me opominju I prete, da Memla se širi nezaustavljivo prostorom ove duše?!
Otupelost gospodari znam!
Al ne znam, od kada virovi presecaju boje, I zašto su magle najedared guste, ustajale i neprijatne?!
Gde sam to zalutala kosmosom, vazduxom?!
Кoji je miris namamio javu da postane san?!
Još dublje upijam reskost vazduha plućima, osećam kako žile krvotoka pulsiraju ritmom ovog dana, u nozdrvama golica tamjan odluke.
Glad za Životom veća je i od Tišine.
Žeđ za Bezuslovnošću Ljubavi neutoljiva.
Stopa ka Ravnici zakoračila je.
U meni muzika proleća dok koračam u ritmu tix damara
Osmex na licu siguran je u novo Vrelo.
®
Dodaj komentar |
0 Trekbekovi
